Македонска рапсодија

„Ти су ме разговори подстакли да приступим раду на македонској граматици и језику готово од почетка мојих студија, у јесен 1939. То је био захтев средине. Желео сам да га испу ним. Тада сам писао и песме на македонском. Оне су сачуване до данас. На пример песма „Успомена“, која је написана 1939. штампана је и у избору мојих дела. Из тих година имам око двадесет песама на македонском, од којих су неке ушле и у антологије, па чак и у избор мојих песама на руском језику. То ме, свакако, радује, јер значи оцену тих мојих првих песама на македонском језику“.

Свој рад у ослобођеној Македонији Конески је почео као лектор Македонског народног театра, куће са чијих дасака је требало по први пут да се чује ослобођена македонска реч, и то одмах у првим месецима слободе. Био је не само лектор већ и преводилац. Македонски народни театар прву представу дао је 4. априла 1945. Приказао је драму „Платон Кречет“, коју је превео Конески. Касније ће превести „Отела“ и друге драме.

„Но, одмах после ослобођења, Скопљу је формирана и Комисија за израду македонског правописа, чији сам постао члан: Радило се о нормирању литерарног језика, који пре тога није имао могућности да буде уједначен, иако је његов облик био довољно изражен у дотадашњој писменој пракси. Правопис је био усвојен 7. јуна 1945. Нацрт тог Правописа направљен је заједно са професором Крумом Тошевим. Ја сам саставио први и други, а Тошев трећи и четврти одељак.

Македонска култура је почела стварати и своје институције. Готово у исто време када се у књижарским излозима појавио часопис и прве штампане књиге, родила се идеја, потреба и жеља да се оснује Философски факултет, као прва јединица будућег македонског универзитета. Блаже Конески је 1946. члан Комисије за формирање тог факултета, а касније, заједно са Крумом Тошевим, предаје на њему македонски језик. Истовремено, интензивно разрађују историју македонског језика, македонску дијалектологију и савремени језик.

„Почели смо са малим снагама и малим материјалним могућностима, али имали смо јаку жељу да нешто постигнемо. Имали смо и ту срећу да у првим годинама на нашој групи добијемо више одличних студената. Старали смо се да добијемо што више информација, када се радило о славистици, посебно о македонском језику. Настојали смо да нашу семинарску библиотеку што више обогатимо. У то време памтили смо историјат сваке књиге. Сећам се како смо сазнали да загребачки вајар Вања Радауш има много ретких књига из области славистике. Био је истовремено и колекционар минерала. За ретке примерке минерала које сам му однео добили смо неколико заиста вредних књига.

То су биле године почетништва. Онда је дошла 1948. када смо се суочили са чињеницом да оно што смо дотле радили у оквиру процеса друштвеног и културног преображаја у СР Македонији, наилази, и да ће наилазити још дуго година, на страховит отпор центара који негирају ту нашу акцију. Једна од мојих првих штампаних књига о македонском језику изашла је 1948. под насловом „Поводом најновијег напада на наш македонски језик“. Она је морала бити полемички интонирана…“

ОТПОРИ

„Који је био одлучујући моменат у том вашем раду?“, упитали смо га.

„Онај око педесетих година. Тада је почело остваривање раније планираних акција за изучавање македонског језика и стварање једне шире основе за тај посао. Памтим тренутак када је донета одлука о издавању часописа „Македонски језик“, када се дошло до идеје о припреми Речника македонског језика, македонске граматике. Тада нисам био сигуран да ли ће бити довољно времена да се остваре ове идеје, да се спроведу ови пројекти; срећан сам, наравно, што сам доживео њихову реализацију. Часопис „Македонски језик“ излази више од двадесет година. У почетку издавали смо га у оквиру наше катедре на Факултету, а дистрибуцију часописа, који је штампан у пет хиљада примерака сами смо обављали. Сада је тај часопис орган Института за македонски језик „Крсте Мисирков“.“

Око овог часописа организовала се прва група македониста. Данас међу своје сараднике овај часопис може да уброји низ истакнутих слависта из целог света.

„У годинама које сам поменуо почело је и наше отварање према другим центрима, и наши појачани контакти са југословенским институцијама, а од 1950. почели су нас посећивати све више и слависти из иностранства. Тада смо почели да обимније вршимо размену наших публикација са великим бројем библиотека, семинара, са појединим научним радницима из различитих земаља. Без икакве накнаде сви на нашој катедри, а посебно асистенти, свакодневно су отпремали велики број пакета и тиме стварали тешкоће администрацији којој сам готово и данас спреман да се извиним. Међутим, тиме се обезбедио продор у свет.

РАДОСТ И ТУГЕ

Било је у том раду, наставља Конески, много тренутака задовољства. Један од њих је био када је овај рад нотиран у угледним иностраним часописима, као што је часопис Института за славистику у Паризу, и то од стране једног Андреа Вајана. Затим, када су се појавиле прве позитивне оцене ове делатности, као рецимо оне које је дао познати италијански лингвиста Виторио Пизани, који је у посебној расправи посвећеној македонском језику ову активност означио као „чудесну“. Већ педесетих година почели су се појављивати научни радови слависта из наше земље и иностранства. Једна од њих је и Граматика македонског језика Хорса Ланта, професора Харвардског универзитета (1952.).

„Горчине у овој акцији јављале су се због обратних ставова. При томе се није радило о нашој осетљивости, већ о сазнању да се и у савременом свету, често, и веома истакнуте личности – научни радници – служе снагама које не желе да признају никакво право на самосталну активност једног малог народа. Да се тако изразим: човек је по неки пут принуђен да подноси и њихову срамоту“.

„Имали сте ту част да постанете први председник Македонске академије наука и уметности, основане пре седам година. Шта она значи за македонску науку, културу, уметност?“

„Језгро, активно језгро, које ће се даље развијати у ширину оним темпом који одговара нормалном расту наше културно-активне средине. Досадашњи рад говори о мерама активности и уложеним напорима. Разуме се, биће успона и застајања, као што је случај у свакој широкој акцији. Још при стварању Академије истицано је да се једна нова форма оправдава само уколико даје нове подстреке за стварање културних вредности и уколико се тиме поставља још једна јасна демаркациона линија према свету рутине и приземног практицизма. Та идеја у једној акцији оваквог карактера остаје трајна“.

НАЈЗАД, ЛИТЕРАТУРА

„Рођено у слободи македонског народа, дело Блаже Конеског је нераздвојни део процвата македонске националне културе. Још недовршено и у развитку, верујемо да ће се то дело обогаћивати новим вредностима и добијати нове читаоце“. Тако је издавач прокоментарисао, у кратком предговору, појаву Изабраних дела Блаже Конеског 1967. године.

Сада, његова недавно објављена књига песама „Записи“, која је дошла после доста дугог „ћутања“ у поезији, одједном је изазвала интересовање и аплаузе какве није побрала ни једна друга књига за последњих пет-шест година. Та збирка песама добила је ово годишњу награду Струшких вечери поезије „Браће Миладинових“, која се додељује за најбољу збирку поезије између две Струге. Иако је изишла пре непуна три месеца о њој је много писано и говорено, и то у суперлативима.

Конески је превасходно песник. Тако се дуго мислило, јер су његове песме, иако објављиване и појединачно, биле увек истицане, бележене као да су представљале велике збирке. Оне су давно прешле македонске границе. Препеване су на многе стране језике.

Литерарни рад донео му је велика признања. Од награде АВНОЈ-а до низа мањих и већих награда међу којима ћемо посебно поменути међународну Хердерову награду за књижевност.

Није желео да говори о књижевности. Сматрао је да је довољно оно што је у разговору речено о научној делатности. Узимати његове, ту и тамо распрснуте, изјаве на ову тему очигледно није прикладно. Са његовим одобрењем, стога цитирамо, одговор који нам је дао на питање које смо му поставили на овогодишњим Струшким вечерима поезије. Тада смо га упитали: Шта мисли о савременој македонској литератури и шта му смета у њој? Рекао је:

„Основно је предати се раду. Онај који се бави књижевношћу треба да учи, и да јој се предано посвети, да не иде споредним путељцима, мисле и да се тако постиже већа афирмација.

Шта ми смета? Па, негативне појаве произлазе из тога што неки људи, који се нису предали задатку, иду околишним путевима“.

Јован Поповски

(Текстот е објавен во неделникот „НИН“ бр. 1237 од 22 септември 1974 година)